Главная | Обратная связь | Поможем написать вашу работу!
МегаЛекции

Tokio Hotel положили конец молчанию 2 страница




< b> Густав: < /b> Ваше здоровье!

< b> < b> Билл: < /b> < /b> Привет, ребята! Если вы не успели купить билет из-за того, что концерты распроданы, то мы это исправили! Мы поговорили с поставщиком и организовали еще несколько билетов на концерты в некоторых городах. Так что, возможно, вы все еще можете купить билет в вашем городе. Заходите и проверяйте на TokioHotel. com, ищите в Интернете, может быть, вам повезет, и вы успеете заполучить последний билет! Увидимся в туре, ребята! Вы ждем его с нетерпением, время почти пришло… Увидимся с вами в туре!

 

 

Сказка Tokio Hotel

 

Четверо друзей, одна пара близнецов, одна группа, огромный успех. Их история очень похожа на сказку, и если еще есть люди, которые ничего не знают о Tokio Hotel, они вряд ли в это поверят.

 

Автор Carla Follesa/ фото Marc Huth

 

Raised in Magdeburg, a town in the north of Germany, the twins Bill and Tom Kaulitz founded their first band BLACK QUESTION- MARK when they were not even ten years old. 2001, a few years later, they met Gustav Schafer and Georg Listing at a gig and started to make music together as a band called DEVILISH, soon to be renamed TOKIO HOTEL. A music producer discovered them at a local concert and when they released their first album in 2005, TOKIO HOTEL was contracted by UNIVERSAL MUSIC GROUP. The band shot to fame: The album " Durch den Monsun" immediately went first place on the German charts and the album " Schrei" was sold 1, 5 million times worldwide.

In 2007, TOKIO HOTEL toured around the world with their second album „Zimmer 483". Concert halls were filled with crying and screaming teenagers, fans from foreign countries started learning German, girls cut school and fainted when they saw the boys. You either adored TOKIO HOTEL or you hated them, there was no in between.
But the band's success had it's down sides, too. Especially Tom and Bill couldn't leave home without security, going to school became impossible and paparazzi were following them twenty-four-seven. When the twins came home after their 21st birthday, discovering that someone had burgled their house and ransacked their closets they finally decided to leave Germany and move to Los Angeles to come to rest


Four years later TOKIO HOTEL'S fourth album " Kings of Suburbia" was released in October 2014. The boys don't consider themselves as " being back" because they were never really gone but they were able to recharge their batteries and now go on tour again from march 2015 on to " Feel it All".


# Thank you so much for having us! Since your last album was released in 2009, a lot has changed. How was the process of recording different this time?
Bill: I think the main difference between all the previous albums and this album is that we produced everything on our own. First of all, we had a home studio, something we never had before. And we didn't have a time limit - we were just writing and making music, without it having to be ready at a certain point. We were able to do what we love and make an album that we are completely comfortable with.
Tom: I feel like everything changed! Our first album came out ten years ago. Then, we were fifteen, now we are twenty-five... the whole band has developed. We changed in the way we produce, write and play our music. We changed as artists, as people. I think the only guy who didn't make a development at all is Georg... (laughs)
Georg: I am still fresh.
Tom: Still the bass player. But except for that, everything changed...
Bill: But naturally!
Tom: And it should. It would we terrible if we didn't change during those 10 years and still made music the way we did when „Schrei" was released.
# It's so great how you guys have managed to stick together. What binds you, as a band?
Bill: I think it is the fact that we grew up together. We were already friends and got to know each other because we lived in this small little town. We were the only young musicians there!
Tom: And before Tokio Hotel, we were already a band for 5 years!
Bill: Because we knew each other for such a long time and were such good friends, we are more like a family. We have never gotten to a point of terrible fighting, we respect each other and our differences. We are like brothers and know each othervery well... and I think that is the reason why.
# During your time in California, did you take on any other artistic pursuits?
Tom: We just concentrated on our music. But because only Bill and I moved to Los Angeles, everybody always asks us: „How is that for the band? " But I feel like you can only do something like that when you are really close - splitting up was never, ever a question. We never wanted to do anything else. Bill is really into fashion, but except for that, music has always been our priority.
# The L. A stereotype is that of super fit, health obsessed vegans. Can you confirm?
Tom: Definitely.
Bill: Sometimes I feel like a euro junkie when I'm there. Everybody is so healthy! And we drink, we smoke, we don't work out and we eat so much Junk-Food, it's crazy. People go to bed really early there!
# Berlin is quite the opposite...
Bill: Life wouldn't be as easy here, but I love Berlin so much.
Tom: Of all the cities in Germany, I would definitely live in Berlin. I'm thinking about getting a place here.
Bill: Now that we don't live in Germany anymore, we have really learned to appreciate it.
# Did you experience a lot of clashing men-talities in L. A?
Bill: L. A is beautiful - but sometimes really fake and unreliable. But as Germany, we were raised to be super punctual, and we are always on time. Even in the horrible L. A traffic! That's a typical German thing... but that's exactly why American people love Germans so much.
# What was your favorite L. A moment? And what place do you consider your home?
Bill: I think I could move to any place in the world tomorrow... and as long as I have my dog, my brother and my family, this place will be home for me. We grew up traveling, me and Tom had our first own apartment when we were only fifteen! And then we were on the road for so long... I feel at home very easily. But for now, I would definitely say that it is Los Angeles.
Tom: But it doesn't have anything to with places, it's the feeling.
Bill: I love the freedom there! This influ-enced the whole album a lot, living a life that was normal compared to our life in Europe. We were able to go out, have coffee... we were just having fun, living life, getting inspired.

 

ч2
# I believe this must have been very refreshing.
Bill: It was! It was so nice. The first time in years where we could just be on our own.
# But when you return to your hometown Magdeburg now - how does it make you feel?
Bill: It feels so strange. I remember the first time I went back, it felt like a completely different life. We have changed so much... everything feels smaller. But that just might be because we're taller now. It's definitely weird.
Tom: But it's the same for everybody - anyone who ever moved to a completely dif-ferent city and started a new life must feel the same way coming home.
Bill: I just don't have the connection to the city - I never had it, even when I lived there. People showed a lot of local pride, cheered for the school and so on. I never wanted to do this -1 felt like I didn't belong.
Tom: It's different for Gustav and Georg though, they still live there.
Georg: Yeah, we both still live in Magdeburg.
# Do you ever feel some sort of disconnect? You have changed so much, but the place remained the same?
Georg: Kind of... (Tom starts laughing) but we travel a lot, so for me its a good experi-ence to wind down there, relax. I spend a lot of time with my family, go for a walk with my dog. It's a perfect balance.
# Our age is becoming even more and more digital. How have you, wanting to hide away a little, dealt with the rise of social media?
Bill: In the beginning, we weren't doing the whole thing at all. No Facebook, no Twit-ter, nothing. I actually kind of hoped it would go away again.
Tom: Me too, I hoped that it was just a phase.
Bill: We really felt the need to protect the last remaining bits of our privacy. I just could not understand why everybody would give away something so important so easily. But this had to change - you have to get into it nowadays, so we faced it and learnt to enjoy it a little. There are many upsides to social media. It's a very direct way to connect to your fans directly, to communicate without tabloids getting in the way and I think that's great. I use Instagram a lot nowadays. But we still have boundaries - some people post stuff that I just cant believe.
# When Toklo Hotel really took off, all those platforms were almost completely non-existent. Are you glad that was the case, especially considering the privacy you guys lost so fast?
Tom: Definitely.
Bill: Well, when we started, all of those things were still pretty new. But with projects like Tokio Hotel TV, we were one of the first bands to have a daily podcast. And that definitely helped. But today, it's just so hard! There are so many people sharing their music and their talents now, it's almost impossible to become a YouTube- star I think.
Tom: It got so big - it makes it harder for everybody. Ten years ago, when we per-formed in Japan, we thought to ourselves: Jf we mess this up, nobody in Europe is going to know. " But now, if you do, everybody will know so fast!
Bill: Exactly! If I do something on stage, and then after the show I turn on my phone - and it's already everywhere. It's crazy.
Tom: There are ups, but then there are definitely downs. Everything got way more complex in general. With the promotion of our new album, we had to consider this too. Music Television doesn't really exist anymore I think, Social Media has replaced it.
# It just doesn't affect us professionally though - how do you think it has affected you as people, not as musicians? How do you handle personal relationships?
Bill: This didn't change me at all I think. Or did it? (He looks around. The other members shake their heads. ) Tom is really old-school when it comes to phones, he is almost never on it and just texts or calls. He doesn't even have apps or follows blogs.
Tom: I want to take this as an opportunity to promote my Instagram account. Its „TOM- KAULITZ" and I haven't uploaded any picture yet - but my goal is to have more followers than the rest of the band, without ever post-ing a picture. If I achieve that goal, maybe I finally will post something.
Georg: Just one picture though.
# Since your fame came so early and so fast - did you feel like you missed out on some experiences? And are there some experiences you're glad you missed?
Bill: We just lived a completely different life - I am really glad that I didn't have to go to school anymore, because studying for me is the worst and I just wanted to get out.
Tom: Me too - getting up really early in the morning, to go to school on a rainy day. J'm glad I missed that.
Bill: But on the other hand, we were always really guarded. We just had a small group of people we trusted and interacted with. And we had to take responsibility really early - I thought I was old enough to handle it and wanted to control everything. But looking back, I definitely should have waited a little longer, maybe all that responsibility was a little too much. If I could go back, I would do that differently. We had to grow up really fast.
# You mentioned before that you handle the internet very carefully - do you think that might be to distance yourself from all the pressure you had growing up?
Bill: A little bit, yes. We are definitely try-ing to distance ourselves, but it's hard. This is a very personal job, you put out your own story for everyone to see... there was a lot of hate as well.
Tom: It's hard to trust people - back in the days, you would say something to somebody and it would be in the newspaper the next day. We have gotten really careful - every drink we had, every girl we slept with... we realized we had to protect ourselves. And we still do today.
# I remember there was a lot of negative backlash - almost bullying. What would you say to those people now?
Bill: I have to say -1 enjoyed that a little. It's better if people have a negative opinion, than no opinion at all. But when I look back, I sometimes think: „l maybe would have dressed differently. " But I never forced any-thing - this just came naturally. But it really was important to prove ourselves to people, especially with the second album. We had to show them that we are not just a one hit wonder, that we really can play our instru-ments and that we can make it as a band. And I think we did.
# Bill - you have always expressed yourself. But today, a lot of your character traits are not just more accepted, but celebrated. Do you think this enables you to be more yourself? And how do you, as a band, deal with this?
Bill: I never really fit in I think. This is why I hated going to school... I need to be free, I hate it when people tell me what to do. But I don't do it either - it's important that people can express themselves, no matter what. I would never tell Georg what to wear or something.
# But there is always going to be some negativity - how do you protect yourselves?
Tom: People are celebrating individuality more and more every day. But we never had that problem in our group. We looked out for each other, protected each other. Bill expressed himself at a very young age like few people would have done it, and sometimes that needed protection. We always had each other, and that was so helpful. I wouldn't know where I'd be without him.
Bill: I always feel safe when I'm with the guys... I was never scared.
Tom: And believe me, sometimes it was scary. Sometimes, audiences would react really badly, even more so when we were still young.
Bill: They threw eggs at us!
Tom: But it was always us four, sticking together. But of course, our fans helped as well. We needed them as well. Bill is really into fashion, but except for that, music has always been our priority.  
# The sticking together, the looking out for each other, the always doing what you want, no matter what - Tokio Hotel's image became a beacon of hope for people who were bullied. For outcasts, for people who dressed differently. That must make you very proud!
Bill: Whenever I see that, even today, it makes me so happy. It's the sweetest thing -to inspire people, to make them want to be themselves. It really touches me - because that's exactly what I want to do.
# But still, you can't reach anybody. Does it sometimes hurt you that out there, there are some people who really want to get in touch with you, and just can't get to you and you can't get to them?
Bill: I don't want to break anyone's heart. And that is sometimes really difficult, yes. People look up to you, maybe admire you... and I will never really be able to meet them, even if I wanted to. And that takes a lot of energy.
# But do you have a message for everybody out there?
Bill: We are looking forward to the tour and are looking forward to seeing everyone again, play in smaller venues. It's going to be awesome!
# Are you glad to be back?
Bill: We are so glad to be back! (The oth-ers nod enthusiastically. )

 

Интервью Jonas Lü tolf

 

 

Больше спасибо, что пригласили нас! Многое изменилось с момента выхода вашего последнего альбома в 2009. В чем отличие процесса записи на этот раз?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Я думаю, основное отличие этого альбома ото всех предыдущих в том, что его продакшеном мы полностью занимались сами. Прежде всего, у нас появилась домашняя студия – этого у нас никогда раньше не было. И у нас не было временных ограничений – мы просто писали и создавали музыку, не заботясь о том, что все должно быть готово к определенному сроку. У нас появилась возможность делать то, что нам нравится, и записать такой альбом, каким мы были бы полностью довольны.
< b> Том: < /b> Мне кажется, что поменялось все! Наш первый альбом вышел 10 лет назад. И тогда нам было 15 лет, а сейчас уже 25… Произошло развитие нас как группы. Мы изменили процесс звукозаписи, написания песен и исполнения музыки. Мы изменились и как артисты, и как люди. Думаю, единственный из нас, кто не развился абсолютно – это Георг… (смеется)
< b> Георг: < /b> Я все еще как новенький.
< b> Том: < /b> Все еще басист. Но, кроме этого, изменилось все…
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Но естественным образом!
< b> Том: < /b> И это должно было случиться. Было бы ужасно, если бы мы не изменились за эти 10 лет и до сих пор писали музыку так же, как делали это с альбомом «Schrei».

Так здорово, что вам удается оставаться неразлучными. Что связывает вместе вашу группу?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Думаю, тот факт, что мы вместе выросли. Мы уже тогда стали друзьями и хорошо знали друг друга, потому что жили в крошечном городке. Там мы были единственными молодыми музыкантами!
< b> Том: < /b> И мы еще до появления Tokio Hotel мы были группой уже 5 лет!
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Из-за того, что мы знаем друг друга уже очень давно и всегда были хорошими друзьями, теперь мы, скорее, семья. У нас никогда не доходило дело до неприятных разборок, мы уважаем друг друга и самобытность каждого. Мы как браться, мы прекрасно друг друга знаем… Думаю, причина именно в этом.

За то время, что вы провели в Калифорнии, осуществляли ли вы какие-либо другие художественные задумки?
< b> Том: < /b> Мы сконцентрировались исключительно на нашей музыке. Но из-за того, что в ЛА переехали только мы с Биллом, нас все время спрашивали: «А как это отразится на группе? » Но, мне кажется, на такой шаг можно решиться, только если вы очень близки – для нас вообще никогда не стоял вопрос о распаде группы. Мы никогда не хотели заниматься чем-то другим. Билл сильно заинтересован в моде, но, за исключением этого, музыка для нас всегда была на первом месте.

Стереотипный житель Лос-Анджелеса – это одержимый здоровым образом жизни веган в хорошей физической форме. Можете это подтвердить?
< b> Том: < /b> Безусловно.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Иногда я чувствую себя там каким-то европейским наркоманом. Все так пекутся о здоровье! А мы пьем, курим, не занимаемся спортом и едим много вредной пищи, с ума сойти. И там люди очень рано ложатся спать!

Берлин – полная противоположность…
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Жить здесь было бы непросто, но я очень люблю Берлин.
< b> Том: < /b> Если выбирать из всех городов Германии, я бы, бесспорно, жил в Берлине. Я подумываю о том, чтобы купить здесь квартиру.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Теперь, когда мы уже не живем в Германии, мы на самом деле смогли оценить ее в полной мере.

Столкнулись ли вы с разницей менталитетов в ЛА?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> ЛА – прекрасный город, но временами слишком искусственный и неблагонадежный. Мы выросли в Германии, где с детства прививается пунктуальность, и мы везде появляемся вовремя. Даже с учетом кошмарной дорожной ситуации в ЛА! Это типично немецкое качество… И именно за это американцы так любят немцев.

Что вам больше всего нравится в ЛА? И какое место вы считаете своим домом?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Думаю, я бы мог хоть завтра переехать в любую точку земного шара… И покуда со мной будет мой пес, мой брат и моя семья, это место я буду считать своим домом. Мы выросли на чемоданах, а первая собственноая квартира появилась у нас с Томом, когда нам было всего 15! А потом мы так долго были в дороге… Я легко обустраиваюсь где угодно. Но пока что я бы, конечно, назвал своим домом Лос-Анджелес.
< b> Том: < /b> Но дело не в месте, а именно в ощущении.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Мне нравится свобода, которая там есть! Это оказало сильное влияние на альбом – наша жизнь стала нормальной, в отличие от той, какую мы вели в Европе. Мы смогли гулять, сидеть в кафе… Мы просто развлекались, жили полной жизнью и вдохновлялись.

Полагаю, это очень освежило вашу жизнь.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Так и есть! Это было очень приятно. Впервые за многие годы мы смогли пожить сами по себе.

А что вы чувствовали, когда вернулись в свой родной город, Магдебург?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Ощущения были странные. Помню, когда я вернулся туда впервые, было чувство, словно я попал в другую жизнь. Мы так сильно изменились… Все вокруг казалось как будто бы меньше. Но, может, это из-за того, что мы стали выше. Все это крайне странно.
< b> Том: < /b> Но так бывает у всех: любой, кто переезжает в совершенно другой город и начинает новую жизнь, чувствует себя так же, возвращаясь домой.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Просто я не чувствую никакой связи с этим городом – и никогда не чувствовал, даже когда там жил. Люди очень гордились своим городом, болели за школы и так далее. Я никогда не хотел этого делать, там я чувствовал себя чужим.
< b> Том: < /b> Вот у Густава и Георга все иначе, они до сих пор там живут.
< b> Георг: < /b> Да, мы оба продолжаем жить в Магдебурге.

Не чувствуете ли вы некой отстраненности? Вы стали другими, в то время как место осталось прежним?
< b> Георг: < /b> В какой-то степени… (Том начинает смеяться) Но мы часто находимся в разъездах, поэтому для меня приятна возможность там осесть и расслабиться. Я много времени провожу с семьей, гуляю с собакой. Поддерживается идеальный баланс.

В наш век жизнь с каждым днем все больше и больше переходит в цифровой формат. Вы хотели на время исчезнуть из поля зрения, как вы справились с этой задачей, учитывая возросшую популярность социальных сетей?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> В самом начале у нас вообще ничего такого не было. Ни фейсбука, ни твиттера, ничего. Если честно, я даже надеялся, что все это снова потеряет актуальность.
< b> Том: < /b> Я тоже, я надеялся, что этот период пройдет.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Мы очень хотим защитить те крупицы приватной жизни, которые еще остались. Я просто не могу понять, почему люди так запросто делятся самым важным со всем миром. Но все пришлось изменить – в наши дни ты вынужден в это окунуться, так что мы приняли это как должное и научились получать удовольствие. Социальные сети во многом полезны. Они дают возможность общаться с фанатами напрямую, контактировать без таблоидов в качестве посредников, я думаю, это замечательно. Я теперь часто пользуюсь Инстаграмом. Но все же у нас есть некие границы, а некоторые люди выкладывают такое, что мне просто не верится.

Во времена взлета Tokio Hotel всех этих платформ еще толком не существовало. Рады ли вы, что тогда это было так, особенно учитывая, как стремительно ваша жизнь перестала быть личной?
< b> Том: < /b> Безусловно.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Ну, когда мы только начали, все эти сети едва появились. Но с нашим проектом Tokio Hotel TV мы были одной из первых групп, у которых появился ежедневный подкаст. И это, разумеется, нам помогло. Но сегодня все стало сложнее! Сейчас так много людей выкладывают свою музыку, показывают способности, что, мне кажется, уже практически невозможно стать звездой на Youtube.
< b> Том: < /b> Сети так разрослись, что такое становится сложнее для всех. Когда 10 лет назад мы выступали в Японии, мы думали: «Если мы здесь провалимся, в Европе об этом никто не узнает». Но сейчас чуть что – и все уже в курсе!
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Именно! Я что-то делаю на сцене, потом после концерта проверяю телефон – а это уже повсюду. Безумие.
< b> Том: < /b> В этом есть плюсы, но и, конечно же, минусы. В совокупности во всем появилось много новых граней. И нам пришлось это учитывать также и касательно раскрутки нового альбома. Музыкальное телевидение, по сути, больше не существует, его заменили социальные сети.

Медиа влияет на нас не только в профессиональном плане – какое, по-вашему, влияние это оказало на вас, как личностей, а не музыкантов? Как вы поддерживаете личные отношения?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Меня это ни капли не изменило, думаю. Или изменило? (Оглядывается. Остальные отрицательно качают головами. ) Что касается телефонов, то тут Том очень старомоден, своим он практически не пользуется, только пишет сообщения и делает звонки. Он даже не устанавливает приложений и не читает блогов.
< b> Том: < /b> Хочу воспользоваться возможностью прорекламировать свой аккаунт в Инстаграме. «TOM-KAULITZ», и я пока не загрузил ни одной фотографии, но моя цель – набрать больше подписчиков, чем у всех остальных в группе, без единого фото. Если цель будет достигнута, то, может быть, я что-нибудь и выложу, наконец.
< b> Георг: < /b> Но только одну фотографию.

Слава пришла к вам очень рано и стремительно. Чувствуете ли вы, что что-то упустили? И есть ли такое, что вам не довелось пережить, но вы рады этому?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Мы жили совершенно другой жизнью – я безумно рад, что мне больше не нужно ходить в школу, потому что для меня не было ничего хуже учебы, и я хотел с этим покончить.
< b> Том: < /b> Я тоже. Вставать рано утром, тащиться в школу, даже если на улице ливень… Я рад, что расстался с этим.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Но, с другой стороны, мы все время находились под охраной. Вокруг нас была лишь небольшая группа людей, с которыми мы общались и которым доверяли. И нам в очень раннем возрасте пришлось взять на себя ответственность – я считал себя достаточно взрослым, чтобы ее вынести, и хотел все контролировать. Но, когда я оглядываюсь назад, то понимаю, что мне не стоило так торопиться, возможно, ответственности на мне было слишком много. Если бы я мог вернуться в прошлое, то сделал бы все по-другому. Нам пришлось очень быстро повзрослеть.

Вы уже упоминали, что с интернетом имеете дело осторожно. Как вы думаете, это для того, чтобы дистанцироваться ото всего того давления, которое оказывалось на вас в период взросления?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> В какой-то степени, да. Мы, конечно, пытаемся себя оберегать, но это сложно. Наша работа затрагивает и личные стороны - выставляешь свою собственную историю на всеобщее обозрение… Было также и много ненависти.
< b> Том: < /b> Нам трудно доверять людям. Раньше часто бывало: что-то кому-то рассказываешь, а наутро это появляется в газете. Мы стали очень осмотрительны во всем – с каждым напитком, с каждой девушкой в постели… Мы поняли, что нам нужно себя защищать. И мы делаем это и сейчас.

Я помню, что была сильна отрицательная реакция – едва ли не травля. Что бы вы сказали тем людям сейчас?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Должен признаться – я даже получал от этого удовольствие. Лучше, когда люди придерживаются негативного мнения, чем вообще никакого. Но, оглядываясь назад, я думаю: «Может, мне стоило одеваться иначе». Но я никогда ничего специально не придумывал – все получалось само собой. Но было очень важно утвердиться в глазах людей, особенно со вторым альбомом. Мы должны были показать, что мы не группа одного хита, что мы на самом деле играем на инструментах и наша группа многого стоит. Я думаю, мы это сделали.

Билл, ты всегда ярко выражал свою индивидуальность. И сегодня многие черты характера, присущие тебе, не просто принимают, но и восхваляют. Как ты думаешь, теперь тебе легче быть самим собой? И как ваша группа с этим справляется?
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Я никогда нигде не вписывался, думаю. Поэтому я ненавидел ходить в школу… Мне нужно быть свободным, я ненавижу, когда другие говорят мне, что делать. И я сам тоже так не поступаю – важно, чтобы люди могли выражать свое «я», несмотря ни на что. Я бы никогда не говорил Георгу, во что одеваться, и так далее.

Но негатив будет всегда. Как вы себя от этого защищаете?
< b> Том: < /b> С каждым днем люди все более позитивно относятся к проявлениям индивидуальности. Но с этим в нашей группе никогда не было проблем. Мы приглядываем друг за другом, защищаем друг друга. Билл начал выражать свою индивидуальность в очень юном возрасте, на что решались немногие, и иногда нуждался в защите. Мы всегда были друг у друга, и это нам очень помогало. Я не знаю, кем бы я был без него.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> С парнями я всегда чувствовал себя защищенным… Мне никогда не было страшно.
< b> Том: < /b> Поверьте, иногда страшно все же было. Иногда реакция публики было очень плохой, а когда мы были маленькими – и того хуже.
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Они швырялись в нас яйцами!
< b> Том: < /b> Но мы всегда были вчетвером, вместе. Конечно, фанаты нам помогли. В них мы тоже нуждались.

Всегда вместе, оберегающие друг друга, всегда поступающие только так, как хочется, несмотря ни на что – образ Tokio Hotel стал островом надежды для тех, кто подвергался травле. Для изгоев, для тех, кто одевался не так, как все. Здесь есть чем гордиться!
< b> < b> Билл: < /b> < /b> Когда я с этим сталкиваюсь, даже сегодня, это делает меня счастливым. Это самое приятное, что можно представить – служить для людей вдохновением, пробуждать их желание быть собой. Меня это очень трогает, потому что это именно то, что я хочу делать.

Поделиться:





Воспользуйтесь поиском по сайту:



©2015 - 2024 megalektsii.ru Все авторские права принадлежат авторам лекционных материалов. Обратная связь с нами...